alien-army

vanzemaljac
 
PrijemPrijem  KalendarKalendar  Često Postavljana PitanjaČesto Postavljana Pitanja  Registruj seRegistruj se  Lista članovaLista članova  Korisničke grupeKorisničke grupe  PristupiPristupi  

Delite | 
 

 Meteori bombe padalice

Ići dole 
AutorPoruka
vanzemaljac
Alien army leader
Alien army leader
avatar

Muški
Broj poruka : 3298
Godina : 25
Lokacija : alien army
Zanimanje : dizanje tegova
Interes : kompovi i ostala tehnika
Datum upisa : 12.10.2006

PočaljiNaslov: Meteori bombe padalice   Pet Apr 27, 2007 2:37 pm

Kosmičko kamenje koje ostvaruje Želje ili uniŠtava planete

Samo pesnici i ljubavnici u bljeskovima kosmičkog kamenja na noćnom nebu, naivno i s nadom očekuju sreću i neki boljitak. Za hladne i umišljene naučne glave, to je novi znak da se u Kiperovom pojasu ili Leonidinom meteorskom roju zakotrljalo kamenje koje bi moglo da krene i prema nama.



Komete, meteori, asteroidi, elektromagnetske eksplozije ili energetske “bombe” iz kosmosa - sve je to bezbroj puta tokom 4.6 milijardi godina, koliko je stara naša planeta, dovodilo u opasnost ili čak uništavalo dobar deo života na Zemlji. Naša sreća, zapravo, oslanjala se na dovoljno čvrst višeslojni zaštitini omotač. Mars, na primer, nije imao takvu sreću, jer njegovo magnetno polje nije bilo toliko snažno da zadrži udar iz kosmosa. Da li postoje ciklične smene katastrofalnih događanja na Zemlji?

K ada bi nas i danas pogodilo nešto iz kosmosa to, međutim, ne bi bio i prvi “kraj” sveta. Jedan se dogodio pre 65 miliona godina kada su, verovatno, izumrli dinosaurusi (a manje je poznato da je tada izumrlo oko 75% svih živih vrsta na Zemlja). Drugi, pre nekoliko hiljada godina kada su nestajali kontinenti kao što je, verovatno, legendarna Atlantida ili kada je Noje morao da sagradi spasonosnu barku. Naša situacija razlikuje se od prethodnih možda jedino po tome što smo prvi stanovnici ove planete koji već sada poseduju znanja i moći da preduprede katastrofu ili bar da se na vreme sklone.

Prilika da se istorija ovog sveta skonča uskoro, još pre nego što smo o njoj išta zapravo saznali, ipak je daleko veća nego što bismo voleli da verujemo.

Naše Sunce je prilično ostarela zvezda i sve manje pouzdana. Trenutno prolazi kroz fazu vrlo burne aktivnosti. U poslednjih sedam decenija erupcije na Suncu nikada nisu bile veće u poslednjih 8.000 godina. Sada je prisustvo obilja solarnih vetrova obogaćeno i radioaktivnim, hemijskim i kosmičkim otpadom, tako da smo potpuno zatečeni pred sve moćnijom unakrsnom vatrom super-brzih čestica. Ako se tome doda i stalno povećanje geomagnetske “buke” (poremećaji u zemljinom magnetnom polju) koja se “čuje” širom planete, naučnici imaju sve razloge da tvrde da se Sunce nalazi pred značajnim promenama.

Kiša čestica sa Sunca enormno je povećana u odnosu na bilo koji period u istoriji. Prošle godine u oktobru, na nas se sručila tolika količina solarne energije nošene vetrovima, kao nikada ranije u nama poznatoj istoriji. Između ostalog, takve erupcije bi dodatno mogle da ugroze zemljino magnetno polje i dovedu do nove promene položaja polova ( za nekoliko stepeni su izmešteni sa svog prvobitnog položaja). Toplota je najveći neprijatelj stabilnosti i snage magneta, a ona se stalno povećava - količna leda na Arktiku za samo devet poslednjih godina smanjena je za 3%. Ako bi došlo do otapanja ledničkih jezera na Himalajima - oko 40 jezera u Burmi i Nepalu - i ako se ne zaustavi sadašnji tempo zagrevanja planete, u tom delu sveta potop bi već mogao da počne.



Šta bi mogli da učinimo ako se suočimo sa tako stvarnom opasnošću? Trenutno je Zemlja potpuno bespomoćna. Naučnici tek razmatraju eventualnu strategiju odbrane. Varijante su sledeće:

1. Kinetički udar: Raketa sa teškim tovarom udarila bi u meteorit i promenila mu putanju
2. Solarni jedrenjak: Ogromno jedro bi se spustilo na objekat, a solarni vetrovi bi učinili svoje
3. Laseri: Usmerenim laserskim snopom sa Zemlje ili Meseca, otopili bi se površinski slojevi objekta i tako bi se promenio pravac kretanja
4. Atomska bomba: Lansirana raketom i aktivirana u blizini objekta, bomba bi ga prosto oduvala sa opasne putanje ka Zemlji
5. Preusmeravanje: Raketa bi se priljubila uz objekat i snagom sopstvenog pogona pokušala da ga odgura daleko od nas

Međunarodni tim stručnjaka takođe je pripremio plan za istraživanje asteroida koji presecaju putanju Zemlje oko Sunca. Projektom Spaceguard (nebeska straža), u kome učestvuje i direktor Beogradske astronomske opservatorije, dr Zoran Knežević, a uz pomoć šest teleskopa raspoređenih širom Zemlje, registruju se svi preteći objekti. Uz pomoć računara lako se mođe ustanoviti koji bi asteroidi mogli pasti na Zemlju u narednih sto godina, pa se već sada precizno izračunava njihova putanja. Posao, međutim, nije ni jednostavan ni lak. Za njegovu potpunu realizaciju biće potrebno 30 godina i oko 300 miliona dolara.

Zbog ove poslednje cifre, pokojni dr Karl Segan i njegove kolege iz projekta svojevremeno nisu prezali ni od smišljenog preuveličavanja opasnosti. Istina je, zapravo, da vremena za istraživanje ima na pretek. Između dva velika sudara nikada nije prolazilo manje od 100 hiljada godina, zato je verovatnoća da će se sudar dogoditi u narednom veku veoma mala.

Ako se ikada ipak sudarimo sa nekim asteroidom ili kometom - a o njima još manje znamo, osim da su brže i ubitačnije - nema sumnje, izvesno je nastradaćemo kao dinosaurisi.

Kada bi moglo da dođe do elektrodinamičkog zasićenja Zemlje poplavama energije sa Sunca? Postoje mišljenja da je kapacitet Zemlje već blizu svojih krajnjih mogućnosti. Taj elektromagnetski “smog” je postao ozbiljna apokaliptička mora ljudi koji ozbljno misle.

Čitav život na Zemlji nastao je pod uticajem mikropulsirajućih ritmova u magnetskom polju. Istraživanja Marsa, objavljena aprila 1999. pokazala su da je - iako su Mars i Zemlja imali iste početne uslove - na ovoj planeti nastanak života osujećen baš zbog slabosti magnetnog polja.

Promene tog ritma izazvale bi fundamentalne promene telesnih ritmova kao i mehanizma reprodukcije DNK. Naravno, i to bi bila samo “beznačajna” šteta ako bi prethodno došlo do prevremene kataklizmične izmene položaja zemljinih magnetnih polova. Po nekim teorijama, upravo takav događaj je bio uzrok naglog izumiranja životnih vrsta pre 65 miliona godina.

Život kakav mi znamo je možda podložan istim cikličnim promenama kao i individualne sudbine: kada ostari i istroši svoje resurse, život možda nestaje u nekoj kosmičkoj formi smrti da bi se posle obnavljanja ponovo rađao.

Fosilni ostaci potvrđuju teoriju da je život na Zemlji već više puta umirao: pre 438 miliona godina, pre 360 miliona godina, pre 251 milion godina, kada je izumrlo gotovo 95 odsto svih vrsta života na Zemlji i naravno, pre 65 miliona godina, kada se nestali i dinosaurusi. Jedan od uzroka kataklizmi koji se danas smatraju najverovatnijim, odnose se i na filigranski nežnu konstrukciju “balona” oko naše planete. Burne aktivnosti u Mlečnom putu povremeno dobijaju razmere kakve bi mogle da ugroze i daleko krupnije sisteme od života okupljenog oko našeg sićušnog sunca. Među fenomenima koji se odvijaju u cikličnim ritmovima koji se podudaraju sa kataklizmama zabeleženim na Zemlji su sudari tzv. neutronskih zvezda. U proseku se takvi sudari u našoj galaksiji događaju svakih 10.000 godina (prema legendi, Atlantida je nestala pre 11.000 godina). Čak i sa razdaljine od 2 do 3 hiljade svetlosnih godina takav sudar bi imao katastrofalne posledice za Zemlju: za 30 dana nestala bi polovina svetskog stanovništva i drugih sisara! Da bi se Zemlja obnovila do sadašnjeg stanja bilo bi potrebno najmanje 100.000 godina. Veličina katastrofe ovakve ili mnogo manjih razmera, neposredno zavisi od elastičnosti i čvrstine zaštitnog “balona” oko Zemlje. Zbog toga je na jednom neformalnom skupu naučnika pokrenuta inicijativa da se od UN zahteva da pokrene sve svoje raspoložive mehanizme kako bi se tehnologije koje ugrožavaju vitalne delove prirodnog sistema planete poptuno zabranile, kao što je učinjeno i sa mnogo manje opasnim sredstvima - kakvo je atomska bomba, na primer. Sa prirodnim katastrofama je mnogo teže izaći na kraj.

U svojoj poslednjoj knjizi, objavljenoj krajem 1994. godine, pokojni Karl Segan je ukratko ovako sažeo naše šanse:

“Mogućnost da se Zemlja sudari sa nekim velikim asteroidom znatno je veća nego da čovek pogine u avionskoj nesreći ili da dobije premiju na lutriji. Šanse za asteroid su 1:1000, a za avionsku nesreću 1:2.000.000.” Sudar sa kometom veličine oko 200 metara, moguć je svakih 10.000 godina. Svakih milion godina sudar sa kometom od oko 2.5 kilometara u prečniku, mogao bi da dovede do štete kakvu bi izazvala istovremena eksplozija svih postojećih nuklearnih oružja na Zemlji.

Sudar velikih razmera izazvao bi gust oblak dima i prašine na ogromnom delu planete. Pomračenje koje bi zatim usledilo dovelo bi do zamračenja i postepenog hlađenja Zemlje i odumiranja biljaka, voda, životinja i preko pet milijardi ljudi.

Viktor Klabi, astrofizičar sa univerziteta u Oksfordu, veruje da postoji veza između asteroida i nestanka nekih drevnih civilizacija. Prema Klabiju, svakih 3.000 godina Zemlja se sudara sa nekim od meteora iz pojasa oko Jupitera. Takav sudar je mogao da dovede do početka ledenog doba ili je, oko 2.350. godine p.n.e. izazvao propast civilizacija u Izraelu, Anadoliji, Grčkoj, Egiptu, Akadiji, Avganistanu, Indiji i Kini. Po njegovoj pretpostavci naša orbita bi ponovo presekla putanju meteora oko 3.000. godine.

Jupiter je nedavno, 1994. doživeo ozbiljan sudar, kada ga je pogodio meteor “Šumaher-Levi 9”. Da je takav meteor pogodio Zemlju uništio bi tlo veličine neke manje države.

Dva “živa” svedoka sličnih događaja - krater u Arizoni i Tunguska katastrofa 1908 - jedva mogu da dočaraju šta bi nas stvarno zadesilo.

U Sunčevom sistemu kruži oko 40 hiljada asteroida. Do sada je zabeleženo da oko 200 asteroida na putanji oko Sunca preseca putanju Zemlje. Ukupno ih ima daleko više. Oko 2.000 nebeskih tela u blizini Sunca imaju prečnik veći od jednog kilometra, 320.000 sa prečnikom od stotinak metara i 150 miliona tela prečnika oko deset metara. Šta ako jednog dana krenu ka nama - jedan po jedan?

Prema teoriji verovatnoće sudari Zemlje sa nekom kometom su neminovni. U proseku, mogli bi se dogoditi svakih 1.000 godina.

U dva navrata, umalo da nam se tako nešto i dogodi. Marta 23. 1989. godine kosmička kamena gromada, oko kilometar u prečniku, prošla je pored nas na razdaljini od 800 hiljada kilometara. Pre toga, 1937, asteroid Hermes, dvostruko veći, promašio nas je za 300 hiljada kilometara. Šta bi se dogodilo da nije? Kao gruba predstava o tome je meteoritski krater u Arizoni, širok jedan kilometar i dubok 300 metara, a napravila ga je prava kosmička beba , od svega 30 metara u prečniku! Srećom, Zemljina atmosfera deluje kao dosta čvrst štit od neželjenih posetilaca. Ali, pre 300 mliona godina, dok je atmosfera još bila u povoju, nije bilo ničeg da našu jedinu planetu zaštiti od kamenog otpada veličine od jednog do pet kilometara u prečniku. Pri takvim sudarima, oslobađala se energija jednaka desetinama milijardi tona tritola ili milion puta veća od energije oslobođene posle eksplozije atomske bombe nad Hirošimom. Nekoliko takvih komada, odnosno jedan sa prečnikom od 10 do 20 kilometar, bio bi dovoljan da uništi Zemlju. Devetog decembra 1997. ogromna vatrena lopta eksplodirala je duboko iznad teritorije Grenlanda. Intenzitet je bio takav da su geofizičari i astronomi ovaj događaj upoređivali sa katastrofom u Tunguziji. Još skorije, 28. februara 1998, u 21 sat i pedeset minuta, asteroid koji bi mogao da uništi grad veličine Novog Sada, proleteo je na razdaljini manjoj od 4.5 miliona kilometara od Zemlje, brzinom 75 puta većom od brzine zvuka.

Treba takođe znati da su naučnici detektivskim radom uspeli da utvrde da je do danas Zemlja najmanje 130 puta bila pogođena nekim od većih lutajućih kosmičkih putnika. Iako je malo ljudi svesno ovih opasnosti, vest objavljena polovinom marta 1998. izazvala je ozbiljno uznemirenje.Džasentulijan Nandasiri (Jasentuliyane Nanadasiri), direktor centra za vanzemaljske prostore (UN Office for Outer Space Affairs) u Beču, tada je, na osnovu Nasinih istraživanja, prvi put obznanio da nam vrlo skoro preti slična opasnost. Četiri godine kasnije, oktobra 2002, asteroid 1997 XF11, koji je Nandasiri video kao opasnost, dva puta je obišao Sunce i potom napustio zonu opasnosti.

Jednom sličnom događaju Zemljani će prisustvovati u predvečerje, oko 18 časova i trideset minuta, 26. oktobra 2028, kada će, u najmanju ruku, moći da posmatraju još jedan spektakularan nebeski vatromet. U to vreme, meteorit, prečnika oko 1.5 kilometar, koji naučnici prate unazad nekoliko godina, biće najbliže Zemlji. Šta ako nas “zakači”? Poređenja radi, tunguski meteorit - ili ma šta to bilo - imao je, prema slobodnim procenama, oko 90 m u prečniku, a onaj koji je ubio dinosauruse verovatno oko 10 km u prečniku. Ako padne u okean, napravio bi talase visoke nekoliko stotina metara koji bi mogli da odnesu i čitave priobalne gradove. Udar u površinu Zemlje bi napravio krater širine preko 30 kilometara. Oslobođena energija bi bila ravna eksploziji 320.000 megatona TNT-a ili - dva miliona bombi kakva je bačena na Hirošimu! Prašina koja bi se podigla posle sudara toliko bi zasitila atmosferu da Sunčevi zraci ne bi dopirali do nas nekoliko meseci.

Ovakav meteorit nije dovoljno veliki da izazove globalnu katastrofu, ali je prvi tako veliki i u takvoj blizini da izazove realno strahovanje.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://www.alien-army.co.sr
 
Meteori bombe padalice
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
alien-army :: Ostala sranja :D :: Alien's cafe-
Skoči na: