Rozvel je grad u Americi, u državi Novi Meksiko. Nalazi se u oblasti koja se smatra veoma osetljivom kada je u pitanju vojna diskrecija. Pored Rozvela nalazi se Alamogordo, oblast u kojoj je eksplodirala prva nuklearna bomba, kao i Los Alamos u kome je tim stručnjaka radio na njenom razvoju. Tamo se nalazi i vojna baza koja je ušla u istoriju kao prva koja je raspolagala nuklearnim oružjem.

Šta je učinilo Rozvel tako zanimljivim? Mnogo toga se dogodilo, a posebno je čudan podatak da prvih 30 godina ništa od svega toga nije pobuđivalo pažnju javnosti. Tek 1978. godine počelo je klupko da se odmotava. Ili, bolje reći, da se namotava, jer je vremenom interesovanje nadraslo sve ostale slučajeve kojima se UFOlozi bave. Da krenemo redom, jer priča je bogata događajima.

Mada je i ranije bilo sporadičnih slučajeva, masovno zanimanje ljudi za neidentifikovane leteće objekte započelo je 1947. godine. Samo u okolini Rozvela je između 17. maja i 12. jula registrovano 16 izjava svedoka (toliko je sačuvano, mada neki istraživači tvrde da ih je bilo preko 800) koji su tvrdili da su videli NLO. Da bi stvar bila još zamršenija, nijedna od tih 16 prijava, koje postoje u arhivi, ne odnosi se na događaj koji danas pobuđuje tako veliku pažnju, ali zato ima drugih pisanih tragova - pre svega u štampi.

Lokalni list Roswell Daily Record 8. jula 1947. godine objavio je članak pod naslovom “RAAF pronašao leteći tanjir na ranču u oblasti Rozvel”, u kome se navodi da je Major Džes A. Marsel (Jesse A. Marcel), iz Rozvela, inače oficir 509-te bombarderske grupacije, otkrio leteći tanjir i da je “stvar prosledio višem štabu”. U istom članku kaže se da je 2. jula nekolicina građana Rozvela videla veliki NLO kako preleće iznad njihovih kuća.

U sutrašnjem broju pojavio se članak pod naslovom “Rejmi demantuje leteći tanjir”, u kome brigadni general Rodžer Rejmi (Rodger Ramey), komandir Osme vazdušne jedinice iz Teksasa izjavljuje da to nije bio leteći tanjir nego “ostaci meteorološkog balona, koji se sastoje od metalnih folija, polomljenih drvenih gredica i gumenih delova”.

U istom broju pod naslovom “Uznemireni rančer koji je pronašao leteći tanjir žali što je pričao o tome” mogla je da se pročita i priča Meka Brejzela (Mac Brazel) iz Linkoln Kauntija. On je izjavio da je još 14. juna, kad je prolazio zajedno sa svojim sinom Vemonom, pronašao “veliku količinu pocepanih gumenih traka, metalnih folija, neobično čvrstog papira i kopči”. Tada to nije smatrao značajnim i nikome nije prijavio, nego je samo pokupio delove za koje je pomislio da bi mu mogli zatrebati i odneo ih kući. Tek kad je čuo da je pronađen leteći tanjir, odmah je šerifu ispričao šta je video i dve priče ubrzo su povezane u jednu. Upitan koju količinu materijala je video, rekao je sledeće:

“Balon koji je sve nosio, ako to tako radi, mogao je da ima oko četiri metra u prečniku. Delovi sive gume bili su razbacani na kružnoj površini prečnika oko 180 metara”... “Nije bilo nikakve elise niti čvrstih metalnih delova koji bi ukazivali na motor. Bilo je nekih instrumenata ali bez oznaka, mada je na nekim drugim delovima bilo slova. Postojala je i lepljiva traka na kojoj su bili naštampani nekakvi cvetovi.”

Brejzel je još rekao da je i ranije pronašao dva meteorološka balona na svom ranču, ali da nisu bili nalik ovome.

Posle ovoga se Brejzel nije baš najbolje proveo: vojska ga je bukvalno zarobila i držala osam dana, bez pristupa telefonu i bez prava na razgovor sa civilima. Za to vreme bio je podvrgnut detaljnom ispitivanju, pa čak i psihijatrijskom pregledu.

Vojska je preduzela dotad neviđene mere obezbeđenja: naoružani vojnici opkolili su celu oblast, a kasnije je još jedan prsten vojnika postavljen radi sprečavanja pristupa na širu teritoriju. Snajperisti su postavljeni na sva obližnja brda, a vojna policija zaposela je sve puteve u okolini. Senator Novog Meksika Denis Čejvs (Denis Chaves) telefonirao je u Radio Rozvel i zabranio da se emituje, preslušava ili kopira tonski snimak intervjua sa Mekom Brejzelom, koji je već bio pripremljen za emitovanje. Samo nekoliko minuta kasnije, snimak je konfiskovala vojska.

Ubrzo su pozvani svi svedoci da daju izjave, i odmah im je zabranjeno da istu izjavu daju bilo kome. Umesto nje naređeno im je da nauče novu izjavu koju smeju da šire, a koja ni po čemu ne liči na njihovu prvobitnu priču.

Hoće li neko poverovati da je sve to urađeno samo radi meteorološkog balona? Začudo, hoće. Posle svega, general Rejmi održao je konferenciju za štampu, kojom je umirio duhove i raspršio sve sumnje. Tako je slučaj mirovao preko trideset godina.

Probijanje zida ćutanja ili početak obmane?

Godine 1978. tabloid Nacionalni istraživač (National Inquirer) ponovo je pisao o celom događaju. UFOlog Stenton Fridmen (Stanton Friedman) sastao se sa majorom Džesom Marselom, koji je 1947. godine pronašao ostatke i identifikovao ih kao delove letećeg tanjira, i objavio intervju kojim je podgrejao sumnje UFOloga. Odmah potom dva autora, Viljem Mur (Viliam L. Moore) i Čarls Berlic (Charles Berlitz), angažovala su se na prikupljanju podataka i napisala knjigu “Rozvelski incident” objavljenu 1980. godine. U knjizi se navode izjave velikog broja svedoka koji su boravili u Rozvelu 1947. godine ili su razgovarali sa osobama preminulim u međuvremenu, a koje su imale šta da kažu o događaju. U isto vreme, od 1978. do 1980. godine dva UFOloga, Donald Šmit (Donald Schmitt) i Kevin Rendl (Kevin Randle), izjavila su da su pronašli i intervjuisali svedoke ovog incidenta. Tada su, osim civila, progovorila i bivša vojna lica. Da bi čorba bila još jače začinjena, u veoma popularnoj televizijskoj emisiji “Nerešene misterije” prepričan je ceo događaj sa pozicije UFOloga i objavljeno nekoliko intervjua. Istog leta napravljeno je još nekoliko TV emisija na istu temu i jedan televizijski film.

To je bio samo početak lavine. Ubrzo su svi pričali ili pisali o tome da rozvelski incident krije katastrofu koju je doživeo svemirski brod sa druge planete i da je američka vlada to zataškavala dezinformacijama i lažima. Svoje izjave dalo je blizu 1000 svedoka, a taj broj i dalje raste. Neke od tih izjava međusobno se ne slažu, neke su providne i očigledno same sebi služe kao cilj, a za nekoliko navodnih “svedoka”, čije su izjave citirane u knjigama, utvrđeno je da su davno umrli. Ali, ako se odbace sve kontradiktorne priče, ostaje solidan broj svedočenja od kojih može da se sastavi logičan i celovit mozaik. Evo kako izgleda rekonstruisan događaj:

Jedne noći u leto 1947. godine stanovnike je probudila snažna eksplozija. U prvi mah izgledalo je kao da se veliki avion srušio u obližnjem mestu koje se zove Korona. Veliki broj ostataka letilice ležao je razbacan na ogromnoj površini, par stotina metara širokoj i oko 1200 metara dugoj. Ubrzo je data izjava za štampu da je to bio leteći tanjir. Zainteresovani ljudi požurili su da to vide svojim očima, ali je vojska široko opkolila oblast i nikoga nije puštala da se približi. Odmah je u štampi objavljen članak kojim se demantuje prva vest. Započeta je detaljna pretraga, koncentrisana samo na površinu na kojoj su prvobitno pronađeni ostaci. To je bila greška, jer zbog toga nije pretražena okolina. A na svega 4 kilometra odatle nalazilo se nešto mnogo zanimljivije, što je otkriveno tek posle nedelju dana.

Bila je to glavna kabina NLO-a, u kojoj su bila 3 (neki kažu 4) tela. Sličnost sa ljudima bila je iznenađujuća. Barbara Dager, ćerka tadašnjeg šerifa, tvrdi da joj je otac rekao da je jedan od njih pokazivao znake života. U najvećoj tajnosti odneta su tela i delovi letilice koji su ležali razbacani.

Ovde bi priča mogla da se završi kao što se završio i veliki broj drugih, da se 1995. godine nije pojavio argument koji je izdvaja od svega što je dotad viđeno: filmski snimak za koji se tvrdi da predstavlja autentičnu autopsiju nad jednim od vanzemaljaca pronađenih pored Rozvela.

Otkud se pojavio film?

Londonski biznismen Rej Santili (Ray Santilli) vodio je firmu koja se bavila distribucijom muzičko - zabavnih snimaka. Evo njegove izjave:

“Dok sam tražio materijal za muzički dokumentarni film, našao sam se u Klivlendu u leto 1993. godine. Pritom sam identifikovao stare kadrove iz 1955, na kome Elvis Prisli peva na nekoj školskoj priredbi. Taj materijal snimio je honorarni kamerman koga je Universal News angažovao zbog štrajka filmskih radnika. Pošto mi je pomogao oko utvrđivanja podataka za oko tri minuta filma koji su me interesovali, kamerman je upitao da li me interesuje film koji se odnosi na Rozvelski incident iz 1947. godine, a koji je on snimio dok je radio za američku vojsku. Rekao je da su na filmu snimljeni ostaci letećeg tanjira, rekonstrukcija letilice i, što je najzanimljivije, autopsija vanzemaljaca. Mojim privatnim avionom otišli smo do njegove kuće, jer je stanovao daleko od mesta na kome smo se našli, i on mi je pokazao materijal koji sada možete da vidite.”

Upitan koliko je platio pravo na objavljivanje filma, rekao je da je kamerman najpre tražio 100 000 dolara, pa su se onda malo cenkali i “našli se” na 92 000.

Ovde se nameće logično pitanje: ako je kamerman radio za vojsku, otkud kod njega film? I još jedno: ko mu je dao pravo da prikazuje film, pa da ga uz to i slobodno prodaje? Autopsija vanzemaljca je događaj milenijuma, ispitivanje ostataka letilice bilo je obezbeđeno kao malo šta dotad, kamerman je bio angažovan u najvećoj diskreciji - a onda je, navodno, film ostao kod njega i on ga sad slobodno prodaje kao stari automobil! Izgleda da smo došli do najslabije tačke u celoj priči: otkud snimatelju film?

Krenimo od identiteta kamermana. Santini je rekao da se on zove Džek Barnet (Jack Barnett). U istoriji kinematografije postoji samo jedan kamerman sa ovim imenom - koji je odavno umro, prema tome to nikako nije mogao biti on. Doveden u neugodnu situaciju, Santini je izjavio da je to samo pseudonim kamermana, a da pravo ime ne može da saopšti zbog njegove lične sigurnosti.

Na prvim privatnim projekcijama ovog filma u Americi, prikazivana je kopija koja je nosila oznaku “Restricted access. A01 classification” (ograničen pristup, klasifikacija A01). Kad su se pojavile sumnje u autentičnost filma, ova oznaka je volšebno nestala. Razlog je verovatno izjava nekih autoriteta da se termin “Restricted access” nikad nije koristio u američkoj vojsci, kao ni oznaka klasifikacije A01, i da ti termini pripadaju čisto holivudskom žargonu.

Još jedan “nizak udarac” stigao je od Džona Ingliša (John English), koji je dugo radio kao direktor Internacionalne Vazduhoplovne Kuće Slave u San Dijegu i Svemirskog Istorijskog Centra. S obzirom da mu je to bio posao, postao je specijalista za analizu i proveru autentičnosti fotografija i dokumentacije koja se odnosi na aeronautiku i svemirska istraživanja. Njegovom oku nije promakao jedan naizgled nevažan detalj: nalepnica na zidu prostorije u kojoj je vršena autopsija. Ova nalepnica, koja je obavezna u svim prostorijama za patološku analizu tkiva, opominje prisutne osobe na opasnost od moguće infekcije. Ukratko, ta oznaka je redizajnirana i prihvaćena od američkog Instituta za standarde (ANSI) pod brojem Z53.1-1967 i verzija koja se na filmu vidi u upotrebi je tek od 1967. godine. A film je navodno snimljen dvadeset godina ranije!

Šta je Projekat Mogul?

Najlogičnije objašnjenje cele Rozvelske zavrzlame pojavilo se u javnosti tek septembra 1994. Tada su prvi put objavljeni detalji o projektu koji je otpočeo u junu 1947. godine i izvodio se pod šifrom Mogul. O tome je opširno govorio Čarls Mur (Charles Moore), jedan od stručnjaka koji su učestvovali u ovom projektu, sada profesor u penziji. On je održao konferenciju za štampu, napravio prezentaciju, odgovarao na pitanja publike i čak pripremio monografiju o celom projektu.

Projekat je, inače, bio toliko poverljiv da je njegovo ime (Mogul) i sam Mur doznao tek pre nekoliko godina. Predmet projekta bili su specijalni baloni opremljenim mikrofonima koji su snimali infra-zvuke nastale kao posledica sovjetskih nuklearnih eksperimenata. Ovi zvuci se na poseban način prostiru između stratosfere i troposfere i, pošto tamo nema prepreka koje bi uticale na njihovo prostiranje, lako mogu da se detektuju. Na ovaj način, recimo, tokom 1947. (posle 64 godine kruženja oko Zemlje) snimljeni su zvuci koji su nastali 1883. prilikom erupcije vulkana Krakatao.

S obzirom da tada nije bilo satelita kojima bi se locirale probne nuklearne eksplozije u Sovjetskom Savezu, ovom projektu je dat visok prioritet i poseban tretman. S nekoliko ovakvih balona bilo je moguće precizno locirati mesto i odrediti vreme svake nuklearne eksplozije na bilo kom mestu na Zemlji.

Balon nije bio tako jednostavan kao što su inače bili meteorološki baloni; to je, zapravo, bio vertikalni “voz” sastavljen od većeg broja balona, dugačak preko 200 metara. Na dnu su bili elektronski uređaji i baterije, a iznad njih heksagonalni katadiopterski reflektori koji su pomagali da se uz pomoć radara precizno locira pozicija svakog balona, jer je to bilo od ključne važnosti za izračunavanje mesta eventualne nuklearne eksplozije. Mur je na skici predstavio kako je ovaj “voz” izgledao. Po svoj prilici, veliki broj detalja ovog voza odgovara opisima ostataka koji su nađeni na ranču kraj Rozvela 1947, čak i cvetni simboli odštampani na lepljivim trakama kojima su neki delovi spajani. Jedan od pomenutih heksagonalnih katadioptera pronađen 1997. godine, sačuvan je do danas i Mur ga je pokazao na konferenciji za štampu. Sve je tu, nedostaju samo vanzemaljci.

Prva lansiranja balona obavljena su još u aprilu 1947. godine, ali je, zbog nepovoljnih vetrova na velikim visinama, projekat premešten u Novi Meksiko. Svi letovi bili su uspešni osim leta balona broj 4, koji je završio neslavno na ranču pored Rozvela. Vojska se uplašila da će Rusi naslutiti nešto o ovom projektu i zato je pokušala da zataška stvar pričom o meteorološkim balonima.

A šta na ovo kažu UFOlozi? Oni za svakog od ljudi koji iznose kontraargumente imaju po neku ružnu reč. Čarls Mur, recimo, proglašen je za nedoslednog i nepouzdanog jer je prezentacijom projekta Mogul zapravo negirao neke svoje ranije tvrdnje iznete u intervjuima objavljenim u štampi, kao što je sledeća: “Na osnovu poznatih podataka, mislim da to nije bio naš balon”. Nije mu bila uvažena olakšavajuća okolnost da je mišljenje promenio nakon datih intervjua, kad je prvi put u životu video fotografije transparentnih polietilenskih balona korišćenih u projektu Mogul. Oni su zaista tako izgledali da nisu mogli da liče ni na šta dotad viđeno.

Epilog

Ceo incident dobio je do sada najveći publicitet u poređenju sa svim ostalim pričama o neidentifikovanim letećim objektima. UFOlozi ga još uvek iznose kao nesumnjivi dokaz da nas je posetila inteligentna vanzemaljska civilizacija, a sve kontraargumente proglašavaju za čistu glupost. Zanimljivo je da su najmanje kritičkog duha i najviše želje da “zdravo za gotovo” prihvate priču pokazali baš UFOlozi - koji za sebe tvrde da “proučavaju” slučajeve i da se bave naukom koja ima jedini cilj da utvrdi istinu.

Danas se još uvek govori o slučaju Rozvel. UFOlozi i dalje prikupljaju dokaze i izjave svedoka (koji se umnožavaju geometrijskom progresijom), svetske TV stanice emituju intervjue sa svedocima iz prve, druge ili treće ruke (“čuo sam od prijatelja kome je pričao očevidac”) i otkupljuju prava na prikazivanje filma o autopsiji, a na Internetu postoje na desetine sajtova na kojima svako iznosi po neki novi detalj koji podržava verodostojnost priče. Javljaju se nove ideje i teorije; po jednoj od njih, upravo letilici pronađenoj u Rozvelu treba da zahvalimo za pronalazak tranzistora u decembru 1947. godine, a samim tim i za pronalazak integrisanog kola (mikročipa), kompjutera, satelita, CD-a i tako dalje. Video-traka sa snimkom autopsije već je pomalo zastarela, ali se i dalje solidno prodaje: do sada je dostigla tiraž od nekoliko stotina hiljada primeraka. Pronađen je čak i “pravi” kamerman - koji se pojavljuje na televiziji, radiju i u novinama i ponavlja priču da ga je vojska pozvala da snimi autopsiju, posle čega je on odneo filmove kući (?) i od tada mu ih niko nije zatražio (!?).

U jednoj od analiza masovnog interesovanja za slučaj Rozvel, D. H. Roklif upotrebio je termin retrospektivno falsifikovanje. Ovaj termin je od tada ušao u upotrebu uvek kad je trebalo da se naznači da je neobična priča iz prošlosti kasnije preoblikovana sa namernim preterivanjem u atraktivnim detaljima, uz istovremeno prećutkivanje i odbacivanje svega što je nepoželjno za dobru “prođu” priče. Ovakva etikecija nije baš pristojno odmerena, jer se isti termin koristi i u psihijatriji za proces koji nesvesno koristi bolesnik od paranoidne šizofrenije kada iz sećanja poziva određene incidente i pri tom ih prerađuje i prilagođava svojim trenutnim potrebama, ubeđen da su mu sećanja tačna.

Jedino su se skeptici umorili. CSICOP (Comitee for the Scientific Investigation of Claims of the Paranormal, Komitet za naučno izučavanje tvrdnji o paranormalnim pojavama) odavno se ne oglašava u vezi sa slučajem Rozvel. Poslednju izjavu dao je Pol Kurc (Paul Kurtz), koji predsedava ovim komitetom:

Mit o Rozvelu morao bi konačno da umre. Na pitanje jesmo li sami u svemiru treba da odgovorimo na osnovu dokaza boljih od onih koje nudi rozvelska obmana. Televizijske kuće morale bi da budu odgovornije da se ne bi ponovo dogodilo da pomešaju zabavne sa dokumentarnim programima.